Među mnogim različitim žanrovima i vrstama knjiga, verovatno najvoljenija je književni roman. Ovo delo predstavlja fiktivnu priču o izmišljenim likovima koji naseljavaju izmišljene svetove gde je za priču centralna stvar ono što se dešava likovima. Moglo bi se i reći da su romani razvijene priče koje su naši preci nekada pričali jedni drugima kraj logorske vatre. Čitanje romana predstavlja zaustavljanje vremena i proživljavanje unutrašnjih dešavanja drugog bića. Reč je o drastično subjektivnom iskustvu, ali opet, i sam život je takav. Za empiriste koji ovo čitaju – istraživanje je potvrdilo da čitanje romana povećava nivo empatije, ali velika dela se ne mogu svesti na svoju instrumentalnu vrednost i čitaoci verovatno ne bi trebalo da tragaju za knjigama koje će proždirati samo kako bi postali empatičniji (koliko god to plemenito zvučalo).

Zaroniti duboko u roman je jednako nagrađujuće i zabavno – niko ih nikada ne bi čitao da nije tako – ali može izazvati i osećanja poput otuđenja, zbunjenosti ili besa. Kako se odnositi prema „izuzetno zgodnom muškarcu; korača polako, visok je, meke crne kose i namrgođen što doprinosi njegovom zavodničkom ponašanju“, elegantnom profesoru i elokventnom Evropljaninu, Hambertu Hambertu, antiheroju iz „Lolite“? Pre svega, zaljubljen je u dvanaestogodišnju devojčicu. Romani nas zadovoljavaju, takođe i ranjavaju, a najbolji romani su sekire „za zamrznuto more u nama“, kako je to Kafka rekao, oni koji čak i kada ih ponovo čitamo, deluju na nas kao da smo sa njima prvi put.

To što se romani pišu i čitaju u samoći ne znači da fikcija izoluje čitaoca. Potpuno suprotno. Romani govore o pojedincima koji čine društvo i njihovim težnjama za nekim višim osećajem solidarnosti. Kada Nik Karavej govori o svojim susretima sa izmučenim Džejem Getsbijem ili kada Merso ravnodušno govori o ubistvu neimenovanog Arapina na alžirskoj plaži, oni teraju nas čitaoce da pokušamo da bolje razumemo druga ljudska bića koja su, poput nas, nesavršena i kontradiktorna. Težnja ka univerzalnom razumevanju je razlog zašto romani često kidaju lingvističke lance i putuju na daleka mesta kako bi pokrenula ljude različite boje kože i istorije. „Ko zna“, pita nevidljivi čovek Ralfa Eriksona u ključnom trenutku ovog bezvremenog romana: „da na nižim frekvencijama govorim umesto vas?“

Ironija romana leži u tome što su oni lepo spakovane laži sa krucijalnom napomenom: za razliku od većine laži, romani pokušavaju da dosegnu fundamentalne istine koje naši nedosledni i jedva stvarni izvori vesti nikada ne mogu dotaći. Savremeno parafraziranje čuvenog aforizma Marka Tvena moglo bi glasiti: Postoje laži, proklete laži i Fejsbuk statusi. Umetnici svih vrsta su od davnina raspravljali o pitanju na koje se zapravo ne može odgovoriti – koja je svrha umetnosti. Za mene, amaterskog čitaoca, svrha umetnosti je da postavi pitanje šta to znači biti čovek i pokuša da na njega odgovori – pitanje koje nam je umetnuto u lobanje samim rođenjem, a postavljali su ga mudraci, odgovarali proroci, a istraživali pisci.

Čak i svete knjige uzimaju novelističku formu, prepune priča o muškarcima i ženama koji se bore sa pitanjima o dobru, zlu, pravdi i moralu. Poput romana, svete knjige inspirišu i zahtevaju od čitalaca da koriste maštu i sposobnost interpretacije da bi razumeli religiozne i transcendentalne poruke koje sadrže. Mi, ljudi, funkcionišemo u pričama, i propovednici svetih knjiga su bili pripovedači koji su prenosili svoju verziju univerzalnog u formi specifičnog – parabole, alegorije, epsko, vraćanje u prošlost, predviđanje, uspon, pad, vrhunac, rasplet. Ako po strani ostavimo prednosti i mane njihovog sadržaja, vredno je pomena da su i Biblija kralja Džejmsa i Kuran bili čudesni projekti sami po sebi, napisani na najpoetičnijem i najlirskijem engleskom i arapskom jeziku svog vremena.

Romani takođe imaju neizbrisiv trag u svetu sekularne religije, ili antireligije, zvane politika. Književni i politički romani omogućavaju čitaocima koji su obični građani da zamisle šta je u društvu moguće bez obzira na to šta vlada, elita, dosadašnje stanje, novčani interesi ili moćnici misle. Malo je oblika umetnosti koji mogu stvoriti kod čitaoca nervozu zbog života u totalirističkom režimu pod budnim okom svemoćne diktature kao što to čini Orvelova „1984“ – napisana, slučajno, iste godine kada je Kim il Sung uspostavio svoju rasističku državu u Severnoj Koreji. Čitati Toni Morison znači svedočiti dnevnom nasilju i predivnoj ljubavi u životu Afro Amerikanaca. Njene knjige su, bar kod ovog čitaoca koji nije crnac, uspele da izazovu zamišljanje nečega što je samo po sebi nemoguće – kako bi to bilo da imam crnu kožu. Kako bi bilo živeti u društvu koje te osudilo pre nego što si se i rodio? Društvo koje je tvoje pretke pretvorilo u potrošni materijal, a tvoje roditelje smestilo u najnižu klasu? I da pored svega uspeš da nađeš svetlost i toplinu u pukotinama, kakav bi to osećaj bio?

Nema užeg izbora na savremenim dodelama nagrada, uključujući i Bukerovu i Nobelovu nagradu, a da na njoj nisu mnoga imena autora koji dolaze iz nekadašnjeg Trećeg sveta. Od Palestine do Indije, preko Afrike i Južne Amerike, pisci, čija prezimena su možda teška za izgovaranje članovima žirija, ispunjavaju spisak književne elite. Posledica kolonijalizma koje je pretrpeo veći deo čovečanstva – otimanje i krađa zarad komercijalne i imperijalne koristi opravdane ideologijama dobronamerne dominacije – oživljena je kroz likove u romanima Salmana Ruždija, Činue Ačebe, Roberta Bolanja, Arundati Roj i Nadin Gordimer, između ostalih.

Na kraju, treba reći i nešto o romanima i njihovom odnosu sa totalitarizmom, ideologijom koja istovremeno svojim sekularnim i religioznim formama pokušava da izbriše takmičarski narativ i alternativnu istoriju. On pokušava da savlada ljudska iskustva dok se trudi da uzdigne oreol savršenosti oko monopilozvane, oružjem zaštićene Istine. Postoji dobar razlog zašto izraz ser Tomasa Mora „utopija“ zapravo znači „nigde“. Imaginacija i sećanje, kao i instinktivna potreba da se iz iskustva izvuku moralne lekcije, ljudske su osobine koje čak ni najrepresivnija država ne može istrebiti, iako pokušava. Crveni Kmeri u Kambodži zakonom su zabranili prenošenje uspomena iz prošlosti, a islamska država danas pogubljuje ljude koji dovode u pitanje ono što se smatra zvaničnom, koncentrovanom, apsolutnom istinom. U komunističkim krugovima, ne tako davno, dovoditi u pitanje zvanični koncenzus o prošlosti i njenom značenju bilo je označno kao „kontrarevolucionarizam“. A ljudi su se ipak opirali i podrivali sva ta naređenja, veoma često pod pretnjama smrću. Zašto? Zato što je sećanje i prepričavanje sopstvene verzije događaja prirodno poput disanja, čak i u nasilju i haosu.

Dakle, čemu nas to romani uče o životu? Uče nas da je stvarnost dvosmislena, da ljudi greše i da ih vode suštinski isti instinkti i nesigurnosti. Pokazuju nam da smo svi sposobni za izopačenosti, ali i heroizam (čak i Kim Kardašijan). Podsećaju nas da uvek postoji vreme za smeh i da je život po definiciji apsurdan, pa ćemo se možda usput i smejati. Verovatno više nego išta drugo, romani nam dozvoljavaju da pobegnemo iz zatvora svojih lobanja i zaronimo u tuđi um i iskusimo stvarnost koja je potpuno i živopisno nova.

Izvor: huffingtonpost.com
Prevod: Dragan Matković