Trileri i misterije su dugo bili podeljeni na osnovu pola čitalaca, i prvih sedamdesetak godina 20. veka tako je i bilo planirano. Ali stvari se menjaju.

Trilere su prvobitno muškarci pisali za muškarce a glavni likovi su takođe pripadali tom polu. Jedan od prvih, „The Riddle of the Sands“ Erskina Čildersa, objavljen je 1903. godine i isprva nije imao ni jedan jedini ženski lik dok izdavač nije pisca primorao da ubaci jedan.  Sve do bestselera Kena Foleta „Ušica igle“ iz 1978. godine, koji je imao junakinju, žene su bile nebitni likovi u trilerima, i većina čitaoca istih, bili su muškarci. Popularnost ovakvih romana je porasla u isto vreme kad i vesterna i mračnih detektivskih romana (koji su napetost i nasilje trilera nakalemili na misterije). Svi ovi žanrovi su pripadali književnosti namenjenoj za muškarce koji su delili zajedničke odlike kao što je idealizovani muški protagonista fizički hrabar da se suoči sa opasnostima i napetost koja raste do katarzičnog kraja punog eksplozivnog nasilja.

Misterije su sa druge strane uvek bile namenjene lepšem polu a pisale su ih žene od Lujze Mej Alkot i njene britanske koleginice Meri Elizabet Brendon, preko Ane Ketrin Grin koja je napisala prvi američki bestseler 1878. godine pa sve do zlatnog doba sa Agatom Kristi, Doroti L. Sejers, Meri Roberts Rajnhart, Džozefina Ti, Margeri Alingam, Minjon Dž. Eberhart, Helen Mekloj, Margaret Milar i mnoge druge.

Ken Folet je izneo mišljenje da je triler stekao popularnost na početku 20. veka zbog načina na koji se promenilo vođenje rata. Rat više nije bio nadležnost klase profesionalnih vojnika. Pojavom regrutacije, nasilje i opasnosti rata su sada pretile svim muškarcima i mladićima.

Mislim da je u pravu i dodala bih da nije slučajnost što su žene stupile u oblast trilera kao glavni likovi, pisci i na kraju i čitaoci, tokom perioda neposredno posle rata u Vijetnamu. Naravno to je bilo i vreme vrhunca drugog talasa feminizma, koji je takođe imao udela u ovoj promeni. Tek kada je opasnost od regrutacije oslabila, dozvoljeno je ženskim piscima i likovima da stupe u žanr trilera. Taj period se poklopio i sa opadanjem muških čitaoca nezavisno od žanra. Tako da je promena imala i svoju praktičnu stranu.

I tako, izgleda da je postojala podela po polovima na čvrste, fizičke trilere namenjene muškarcima sa napetošću i nasiljem i čiste misterije zlatnog doba koja je naginjala intelektualnom zagonetnom zapletu i bila neutralna po pitanju pola. Ipak, prilično brzo su se razvili podžanrovi koji su mešali elemente i jednog i drugog. Noar je kombinovao rešavanje zagonetke sa opasnostima i nasiljem trilera. Psihološki trileri su kombinovali opasnosti i nasilje sa zagonetnošću karaktera samih likova. Stvaranje novih podžanrova se nastavilo tokom prošlog veka da bi na početku ovog, trileri i misterije razvili širok spektar koji ide od trilera sa čistim nasiljem na jednom kraju, do pitomih zagonetnih misterija na drugom, dok se između nalaze sve moguće vrste mešovitih podžanrova.

Dok su originalne trilere isključivo pisali muškarci za muškarce o muškarcima, to se sada promenilo i žene se ravnopravno pojavljuju kao glavni likovi, čitaoci i pisci. Međutim, zanimljivo je da je nasilje  na ovom kraju spektra nastavilo da raste. Na drugom kraju spektra leže pitome, tradicionalne misterije, sa uglavnom ženskim autorima, likovima i čitaocima, i bez prave opasnosti i nasilja (ne računajući poprilično beskrvna ubistva oko kojih se plete zaplet). Većina čitaoca na ovom kraju spektra čine žene a one i pišu oko polovine svih romana od trilera do misterija.

Popularan podžanr trilera su knjige o serijskim ubicama. One mogu da imaju jake elemente misterije u kojima junak mora da shvati ko je ubica tako da bi ga uhvatio/la, ili mogu da imaju elemente klasičnih trilera u kojima je identitet ubice poznat i on se mora sprečiti da ubije neku određenu ženu koja je ili glavna junakinja ili partnerka glavnog junaka.

Namerno sam ubicu označila kao muškarca a žrtvu kao ženu, jer u ovim knjigama gotovo je neizbežno da serijski ubica bude muškarac a žrtve pretežno žene (baš kao što je i u stvarnom životu). Ovi romani često sadrže snažne scene bolesnog nasilja, koje vrše psihopate serijske ubice. Mučenje i sakaćenje žena su prisutni u mnogim od ovih knjiga, što razumljivo uznemirava feministkinje od kojih neke idu tako daleko da ove knjige nazivaju „pornografija torture“. Ipak, mnogi od pisaca ovih romana su proučavali dokumentovana serijska ubistva i bilo bi izrazito teško na stranicama premašiti ono što su serijske ubice činile u stvarnom životu. Uz to, ne zaboravimo da sada mnoge od tih romana pišu žene.

Podela po polu između trilera i misterija je izbledela, ali način na koji se oni doživljavaju nije se mnogo promenio. Činjenica da žene kupuju i čitaju većinu knjiga bez obzira na žanr, igra u tome veliku ulogu. Mislim da je to dovelo i do razvoja knjiga koje mešaju elemente više žanrova. Na primer, urbana fantastika koja je mešavina misterije i magije, natprirodnih bića  i ostalih elemenata fantastike, za čitaoce ima većinom žensku populaciju. Mislim da ćemo sve više viđati knjige sa takvom mešavinom žanrova.

Da li to znači da nas čeka i pitomi triler sa serijskim ubicom? Ili je to ipak suviše? Jedva čekam da to vidim, a vi?

Autor: Linda Rodrigez
Izvor: writerswhokill.blogspot.rs
Prevod: Vladimir Martinović