Na nedavno završenom petom Japansko-srpskom festivalu filma, u izboru žirija reditelj Miroslav Momčilović, reditelj Akiyoshi Imazeki, profesor vizuelnih nauka Takayama Ryuichi, glumica Hako Oshima, glumac Takaki Uda i muzičar i autor Akira Inugami, dodeljene su nagrade u četiri kategorije: Best film, Best Serbian Vision, Best Japanese vision i specijalna nagrada Runner-up.

Nagrade je u Jugoslovenskoj kinoteci dodelio srpski predstavnik žirija reditelj i scenarista Miroslav Momčilović. Iskoristili smo priliku da u razgovoru sa nagrađenim rediteljima saznamo nešto više o njihovom radu, odnosu sa temom festivala (vizijom), utiscima sa festivala i šta još možemo da očekujemo od njih.

***

Ajumi Omori, rediteljka filma “Spring” (Proleće) dobitnica nagrade najbolji film petog Japansko-srpskog festivala filma:

Kakav je osećaj nakon što je film “Spring” osvojio je nagradu za “Najbolji film” izabran od strane srpskog i japanskog žirija petog JSFF-a?

Osećaj je prelep, pogotovo što je film predstavljen u Srbiji, i što je film ostavio dobar utisak.

Gledaocima je bila primetna unutrašnja borba vizije u datoj situaciji. Koliku je ulogu vaša lična vizija imala u obradi glavnog lika?

Vizija je predstava budućnosti, plana i perspektive. Ali, ono što je uvek prisutno je ljudska usmerenost ka budućnosti, kako u prošlosti, kroz vreme, tako i danas. To je vrednost za poštovanje. Film je rađen na osnovu mog ličnog iskustva, sagledava temu starenja prožeto posledicama rata koje lično nisam iskusila i samo vreme mi je nepoznato, ali moj deda je prošao kroz to, u vreme kada se odlazak u rat smatrao socijalnim doprinosom. Danas, život mladih ide jednim tokom, fakultet, posao, novac, ulaganje sopstvenog vremena nekome postalo je prihvaćen proces sazrevanja. U tom kontekstu, ja (odnosno lik koji oslikava mene) sam preskočila taj process modernog razvoja čoveka, dok se moj deda daleko ranije formirao, time sam našla veću vezu sa njim, nego sa vršnjacima moje generacije. Odluka mog lika na kraju filma reflektuje moj pogled na život i odluke mog dede, te je ona u tom kontekstu nastavak njegovog načina života.

Da bi srpska publika bolje razumela vaš rad, možete li podeliti sa nama nešto o vašim aktuelnim projektima kao i planovima za budućnost?

Film je medij koji je sada lako dostupan, različite kulture sa sve više razumevanja prate filmove širom sveta, to znači da smo u suštini zaista slični i delimo iste problem, čim možemo da ih razumemo, pa i filmovi bez dijaloga nose poruku koja je razumljiva publici različitih profila. To ohrabruje i uverava da će ljudi iz Srbije moći da prate radove autora iz Japana i obrnuto.

Trenutno nadzirem projekte reklama i pripremam materijal za rad na scenariju po istinitom događaju (ljubavna afera).

Vaša Vizija?

Ako bi zaštitili ljude, pomogli bi im da napreduju. Moju viziju ispoljavam kroz negovanje i poštovanje odnosa sa familijom, komšijama i okruženjem.

***

Ognjen Petković, reditelj filma “Žmurke”, dobitnik nagrade za najbolji srpski film na temu “Vizija” po oceni japanskog žirija:

2017-e godine najbolji srpski film na temu TABOO, 2018 ista nagrada na drugu temu: “Vizija”. Kakvi su utisci posle još jedne nagrade na istom festivalu drugu godinu zaredom i da li posebnu vrednost nosi tematika nagrade?

Osećaj je fantastičan. Vrlo sam zahvalan selektoru, organizatorima, kao i žiriju koji mi je dodelio ovu nagradu drugu godinu za redom. Festival iz godine u godinu napreduje, selekcija filmova je odlična. Razne tribine I mogućnost razmene mišljenja i druženje sa kolegama iz profesije su svakako nešto što je bila odlična nadopuna filmskom program.

Vaš film prožima nekoliko koncepta vizije. Uništena vizija jednog društva, vizija kao motiv junakinje za opstanak i vizija kao jedan vid proročanstva. Koju biste vi izdvojili kao najdominantniju figuru na filmu, i da li ste o viziji u nekom od tih konteksta razmišljali pre ili za vreme snimanja filma?

Kada sam pisao scenario, pre svega sam razmišljao o ženama, deci, uopšteno civilima u ratu koji su najosetljiviji deo društva i kojih ima najviše. Priče o ratu uglavnom fokus stavljaju na vojnike kao glavne protagoniste. Ovde, u ovom filmu glavna junakinja sanja ono što je moguće da će joj se dogoditi, a prilikom buđenja, shvatamo da ni u snu nema odmora od rata i njegovih strahota. Sve tri vizije koje pominjete ovde su vidljive, vizija uništenog društva, borba za preživljavanje, kao i budućnost koja je preslika sadašnjosti.

Nagradu za srpski film na temu “Vizija” donosi japanski žiri. Šta vama predstavlja činjenica da neko sa drugog kulturnog podneblja odabere vaš rad, i koliko je teško preneti pravu poruku neke lokalne teme specifičnog vremena kroz koje je naše društvo prošlo?

U filmovima koje radim zanima me isključivo univerzalnost teme kojom se bavim i da je priča moguća i u Peruu i u Japanu. Mislim da Japanski žiri naprosto prepoznaje univerzalnost filmova koje sam radio i da oni nemaju u sebi ništa od subjektivnog i jednostranog pogleda. Oni kreću iz ličnog, ali način na koji se obrađuju je univerzalan. Svakako da mi znači da neko “dalek” oseća i saoseća sa tematikom kojom se bavim u ovim kratkim filmovima i nagrada svakako da je veliki podsticaj da se nastavi.

Vaša vizija?

Vizija je dugometražni igrani film.

***

Dejan Petrović, reditelj filma “Isti”, dobitnik nagrade Runner-up:

Čestitke na priznanju, kako ste i sami naveli jedanaesti put, da li je to postala navika, ili se i dalje iznenadite novoj nagradi?

Nakon svetske premijere  u takmičarskom programu jednog od najznačajnijih festivala dokumentarnog filma u svetu, na IDFA u Amsterdamu krajem prošle godine, film je krenuo po festivalima. Ubrzo smo dobili prve dve nagrade na ovogodišnjem, 65. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu (Gran pri za najbolji kratki dokumentarac i nagrada „Living Pictures“), a zatim i još 9 nagrada. One predstavljaju potvrdu da je film prepoznat od strane žirija, ali za mene podjednako je značajno i to da je film prepoznat i od publike, kako domaće, tako i u Egiptu, Rusiji, Novom Zelandu itd.

Kako biste povezali ovaj film sa temom festival? Da li je to skup neostvarenih Vizija, ili stanica za one čija se vizija sukobila sa načelima društva u kojem su, ili pak nešto treće?

Ovaj film je vizija svakog od nas, koji svakdnevno postavi pitanje koliko zapravo radi i govori ono što želi, oseća, misli, a koliko da bi udovoljio očekivanjima drugih.

Da li imate neka iščekivanja pre japansku projekciju?

A: Voleo bih i da publika u Japanu oseti I prepozna ideju koju smo utkali u film. Verujem da će ih film dotaći, jer je priča i tema filma univerzalna I svako od nas se može prepoznati u njoj.

Vaša Vizija?

Moja vizija je da bi svakome od nas bilo bolje kada bi pogledali dublje u sebe, upoznali ko smo i šta želimo i u skladu sa tim gradili odnose sa onima oko nas.

***

Keiko Širaiši, rediteljka filma “Peek-a-boo” ,dobitnica nagrade “Vizija” od strane srpskog žirija:

Čestitke na nagradi dodeljenoj od strane srpskog žirija. Da li ste imali neka iščekivanja pre festival, i kakav je osećaj lično promiti ovu nagradu?

Hvala na čestitkama, moj razlog dolaska je bila želja da upoznam drugu kulturu. O Srbiji sam samo čula na vestima, ali pravu sliku tek možete steći kad kročite u ovaj prostor. Zahvalila bi organizaciji na dobrodošlici koja mi je priređena, zapravo, proširila bih utisak na to da je Srbija divan domaćin Japanu.

Obzirom na kulturnu i jezičku barijeru koja postoji, gde mislite da je “Vizija” u Vašem filmu prepoznata od strane srpskog žirija?

Teme koje su obradjivali srpski i japanski filmovi su bile vezane za podnjeblje. Srpski dobitnik nagrade za “Viziju” je opisivao rat. Dok su japanski filmovi predstavili starenje kao faktor koji menja strukturu našeg društva. Moj film prati odnos različitih generacija, te se iskreno nadam da je kao “Vizija” prepoznata važnost tih odnosa za održivu budućnost.

Retkost je da i danas film snimljen pre više od 7 godina dobija nagrade na festivalima. Šta Vam to govori, i koliko ta trajnost znači?

To znači da je tema kojom sam se bavila i dalje aktuelna, u slučaaju Japana, zemlje sa najbržim rastom starosne stope, izraženija nego ikad. Taj fenomen privlači mnogo pažnje u svetu, i pitanje je kako će svet izgledati ako se ovako nastavi? Takođe mislim da sam sama upoznata sa tom temom, i njena univerzalnost čine ovaj film trajnijim.

Vaša vizija?

Nakon poslednjeg okončanog projekta: “Do not have fantasies”, bavim se temama velikog zemljotresa kao i posledica atomske bombe bačene u drugom svetskom ratu. Volela bih da realna slika dotakne ljude širom sveta.

Poseta Srbiji je bila jedan šok za mene, ali ne kulturni, već u vidu osvešćenja nakon informacija koje su bile dostupne o Vašoj zemlji na vestima. Moja Vizija je da se bavim otkrivanjem onoga što je u pozadini svega i neretko drugačije od onoga kako se predstavlja.

Iskreno se nadam da će prijateljstvo Srbije i Japana biti sve veće i produktivnije. Podravila bih sve u vašoj divnoj zemlji i poželela svu sreću.

Dejan Petrović – Direktor