Iako je u Njujorku živeo još od ranih devedesetih, nakon decenija svima poznatog odmetničkog života u Americi i van nje, Tomas Pinčon je, čini se, konačno stigao.

Probna faza“, njegov poslednji roman, odigrava se u Gotamu pre napada 11. septembra 2001. godine gde nezavisna istražiteljka Maksina Tarnou pokušava da isprati rastuću grupu gradskih „blogera, hakera, kodera i zabavljača“, poznatu kao „Aleja silikona“, čije ime potiče iz donjeg Menhetna gde se nalazi skupina tehnoloških kompanija. Postavka romana je iznenađujuće lična: ipak je Pinčon, koji ima 76 godina i odrastao je u okrugu Nasau, metodično izbegavao fotografisanje i intervjuisanje tokom svoje pedesetogodišnje spisateljske karijere koja je definisala postmodernu književnost.

Nakon Pinčonovog prvenca, romana „V.“, koji je objavljen pre pedeset godina, „Faza“ je tek drugo njegovo delo čija se radnja odigrava prevashodno u Njujorku. Kakav je ovo povratak kući? Roman nam stiže gotovo sedam godina nakon knjige „Protiv dana“, zapletenog istorijskog romana u kome Pinčon jedva suzdržava svoj prezir prema gradu, opisuje ga u tekstu kao „kabinet ultimativne iluzije“, dok ga jedan od likova naziva „vezom sa poznatom izopačenošću“. U jednoj tužnoj sceni, konobarica upozorava gosta na sjaj Menhetna: „Izgleda daleko lepše nego što jeste“. Pinčonov Njujork podseća na Ficdžeraldov i Selindžerov: sumnjiv je, preteran i večno korumpiran. Savršeno mesto da se posmatra pucanje „dotkom“ balona – kompanija čije se poslovanje odvija ili u potpunosti zavisi od interneta.

S obzirom na to da diše njujorški vazduh više od dve decenije, naravno da Pinčon poznaje grad odlično. Ali postavljanjem radnje romana toliko blizu svom domu, privukao je pažnju na sebe, na okruženje u kome živi i stvara, na čudnu povezanost sa stvarima koje ga okružuju. Ovo je neobičan postupak, posebno u književnom smislu, za nekog koga nazivaju „odmetnikom“.

Naravno da se dobro sakrio u gradu sa 8,2 miliona stanovnika dok je tokom vremena skupljao obožavaoce (i pratioce), nagomilavao književne nagrade, inspirisao polemiku za polemikom oko svoje tajnovitosti, stvorio porodicu i čak se pojavio, samo glasom, u „Simpsonovima“. Poput mnogih Njujorčana, živeo je poprilično normalnim životom – za razliku od Džonatana Frenzena, Pinčon se nikada nije pojavio na naslovnici „Tajma“ – sve vreme ostavljajujući suptilan, ali snažan uticaj na širu kulturu zemlje. Zbog toga deluje izrazito važno otkriti gde se u sve ovo uklapa Pinčon. I, naravno, ko je on u stvari.

Ko je Tomas Pinčon?

Za određene članove njujorških književnih krugova, nije nimalo čudno to što je Tomasa Pinčona izuzetno teško naći. Pokušaji da se tako nešto uradi deluju istovremeno besmisleno i napadački, ali i fascinantno, s obzirom na trud koji je objekat njihove potrage uložio da izbegne vrebajuće oči reportera. Postoje samo četiri njegove fotografije od kojih se jedino na dve može zaista videti da je u pitanju Pinčon. Prema autorki „Bling ringa“ Nensi Džo Sejls, koja je koristila javno dostupne servise da pronađe Pinčonov stan na Menhetnu 1997. godine, njegovi saradnici i prijatelji gotovo uvek odbijaju da daju bilo kakve izjave iz straha da će pisac prekinuti svaki kontakt sa njima.

Za prosečnu osobu, locirati čoveka je gotovo nemoguća misija. Slično je i sa članovima njegove porodice, čak i sa onima koji se ne kriju. Na primer, njegova supruga Melani Džekson vodi književnu agenciju u 72. ulici u zgradi poznatoj kao, zapanjujuće, „Pustinjakovo utočište“. Kada smo pre nekoliko nedelja došli na tu adresu, portir nam je rekao da gospođa Džekson ne prima posetioce bez najave. Pokušali smo da zakažemo sastanak sa njom, ali nam sekretarica to nije dozvolila pozivajući se na politiku svoje šefice da ne daje intervjue, ni zvanične ni nezvanične.

Pinčonovo poreklo ipak nije ni najmanje misteriozno. Tomas Rugles Pinčon je rođen 1937. godine u okrugu Nasau, pohađao je Kornel“ dve godine pa otišao u mornaricu sa kojom je stigao do Italije, vratio se na Kornel da diplomira 1959. godine i zatim pisao „V.“ dok je prepravljao tehnička uputstva za „Boing“ u Sijetlu. Nakon objavljivanja romana „V.“ 1963. godine, vrzmao se po Severnoj Americi – obožavaoci su ga viđali na Menhetnu, u Berkliju i, kako tvrdi „Njujork tajms“, na tajnoj lokaciji u Meksiku – da bi se na kraju ponovo pojavio u Njujorku, ovog puta za stalno, gde je oženio Džeksonovu, koja mu je bila agent od 1983. godine. Dobili su sina, Džeksona Pinčona, koji je nedavno diplomirao na Univerzitetu Kolumbija.

Tokom njegove lutajuće faze, u kojoj je napisao „Objavu broja 49“ i „Gravity’s Rainbow“, nagomilao se veliki broj teorija o Pinčonovom identitetu. Kao najpoznatija ostala je da je „Tomas Pinčon“ u stvari još jedna autorska ličnost koju je osmislio, takođe odmetnik, Dž. D. Selindžer, a najluđa da je Pinčon, koristeći ime „Vanda Tinaski“, napisao seriju pisama za male kalifornijske novine tokom osamdesetih. Ove izmišljotine nastavile su se i nakon što se smirio kako bi osnovao porodicu. Članovi rok benda „Lotion“ prevarili su novinara „Njujorkera“ da je Pinčon postao njihov verni pratilac. Ipak, ova vest sadržala je tračak istine: Pinčon je zaista, iz nepoznatog razloga, napisao tekst na unutrašnjosti omota njihovog albuma „Nobody’s Cool“ iz 1996. godine.

Nije poznato zbog čega toliko istrajno izbegava javnost. Njegovi književni savremenici – Džozef Heler, Kurt Vonegat, Don DeLilo, između ostalih – redovno se pojavljuju, bilo da bi održali predavanje ili dali intervju o knjizi koja treba da se pojavi. Potpuno suprotno, Pinčon se pojavljuje samo na mestima gde se sreće sa ljudima koji su u njegovom poslu, posećuje (navodno) čudne književne zabave i sastavlja sadržaje knjiga koje su mu se dopale. Jednako je nepoznato i kakav je po pitanju izbegavanja drugih ljudi. „Postoje indirektni dokazi“, rekao je „Njujorku“ jedan od opsesivnih obožavalaca 1996. godine, „da je u Pinčonu raslo nezadovoljostvo zbog ideje o piscu kao poznatoj ličnosti. Ako Norman Mejler ili Truman Kapot uzmu olovku u ruke, to je odmah vest. Za Pinčona je tako nešto nezamislivo.“

Ipak životne okolnosti u kojima se nalazi komplikuju ovu teoriju. Preko svoje supruge Pinčon je i dalje čvrsto vezan za njujoršku izdavačku industriju. Njegov sin, Džekson, pohađao je elitnu školu „Kolegijat“ na Menhetnu, a zatim nastavio školovanje na Univerzitetu Kolumbija. U retkim situacijama, Pinčon piše prikaze knjiga i objavljuje svoja razmišljanja u „Njujork tajmsu“. On je, u svakom smislu, književno plemstvo. I ako nema status poznate ličnosti, to je samo zato što je verovao da postoji opasnost da to postane.

„Samotnjak”, rekao je Pinčon „Si En Enu“ 1997. godine, „je šifra koju su osmislili novinari“. Uistinu, pisac nije klasičan samotnjak. Drugi, popularno nazvani, samotnjaci – reditelj Terens Malik, autor „Simpsonovih“ Džon Švarcvelder, pokojni pisac Dž. D. Selindžer – su se ili pomirili sa nasrtljivom javnošću (Malik se pre godinu dana slučajno pojavio na vestima sajta „TMZ“), u potpunosti nestali (Švarcvelder) ili, kao u Selindžerovom slučaju, povukli u ruralne krajeve Nove Engleske. Za razliku od njih, Pinčon živi u Njujorku.

Njegova blizina svetskim medijskim konglomeratima i srcu američkog književnog establišmenta učinila ga je lakom metom i zaista je bio praćen, istraživan i tajno fotografisan u nekoliko situacija. Ako izuzmemo period mladosti, kada se slikao za nekoliko školskih godišnjaka i zvaničan vojnički portret, odrasli Pinčon, ili delovi njegovog tela, pojavili su se u svega četiri situacije: u „Los Anđeles tajmsu“ vidi mu se samo ruka (koja pokazuje znak za mir); u magazinu „Njujork“ uslikan je sleđa; na „Si En Enu“ prošao je pored televizijske ekipe sa crvenim kačketom; i u britanskom „Sandej tajmsu“ gleda u fotografa sa udaljenosti od tri metra. Većina ovih fotografija pojavila se u kasnim devedesetim, u vreme izlaska romana „Mason & Dixon“ 1997. godine, njegove prve značajne knjige posle „Gravity’s Rainbow“ iz 1973.

Ne bi bilo istina reći da ne postoje druge Pinčonove slike i snimci. Za razliku od, na primer, Selindžera koji se ugnezdio u šumama Novog Hempšira još početkom 1953. godine, Pinčon živi i radi u gradu pokrivenom sigurnosnim kamerama gde je svako ko hoda ulicom (što Pinčon često radi) ne samo fotografisan već i snimljen, često iz nekoliko uglova, a njihovo kretanje je momentalno sačuvano na hard diskovima stotina, možda čak i hiljada, sigurnosnih sistema. Verovatno se i vozi metroom ili kupuje u okolnim prodavnicama ne skrivajući se. Njujork nije skrivena spavaća soba. U tom pogledu, Pinčon nema problem sa time da bude snimljen; da ga ima, ne bi živeo tu.

Ono što zaista ne voli jeste da ga prepoznaju ljudi koje ne poznaje. Ova čudna potreba kulminirala je u bizarnom izveštaju „Si En Ena“ 1997. godine tokom koga je Pinčon prikazan kako hoda ulicom u kratkom videu montiranom među snimcima drugih stanovnika Menhetna – ali je mreža odbila, nakon Pinčonovog zahteva i „mnogih pregovora“ među zaposlenima, da precizira ko je od emitovanih ljudi čuveni pisac.

Možda sve ovo i nije tako čudno. Pinčonova dugotrajna alergija na pažnju, čak i na to da bude viđen ili fotografisan, deluje kao da je predvideo, nekoliko decenija unapred, masovno širenje američkih bezbedonosnih sistema, kao i brojne izveštaje koji razotkrivaju njihovo funkcionisanje. Zato ne deluje kao slučajnost da je radnju novog romana postavio u jezgro događaja koji je oblikovao bezbednosni nadzor 21. veka, u gradu koji mu je, uprkos Pinčonovoj nomadskoj istoriji, nešto najbliže što može smatrati domom.

Pinčon kao izvođač

Sve ove zasebne stvari – njegova isključenost iz sistema, mesto prebivališta, stalno interesovanje medija za njegov život – imaju tendenciju da prodube čitanje Pinčonovih dela. Ne možete čitati nijedan njegov roman a da se u vama ne probudi znatiželja o njegovom zbunjujućem autoru. Postoje i drugi autori, među njima je verovatno najpoznatiji Dejvid Foster Volas, koji su inspirisali slično interesovanje za sopstvene živote. Kod Volasa je to, za razliku od Pinčona, proisteklo iz napisanih reči u romanima, a ne zbog kvaziprivatnog života osobe koja ih je napisala. Volas nikada nije potvrdio dugotrajnu odbojnost prema ljudskom kontaktu van izdavačke industrije. Pinčon kao čovek se, s druge strane, uvek distancirao od, ako ne i potpuno zasenjivao, Pinčona kao pisca – što je ishod koji je navodno decenijama pokušavao da izbegne.

Da li je zaista tako? Da nije možda pažnja usmerena na njegov privatni život u stvari potpuno namerna? Ne možemo znati da li bi Pinčon dosegao ovaj nivo besmrtnosti u književnom svetu da nije podsticao svoje čitaoce, slučajno ili namerno, da razvijaju misteriju o njemu van romana. Treba napomenuti da on nije pisac koga baš svi čitaju – nijedan od njegovih romana se ne nalazi u sklopu školskih lektira. Gotovo svi učenici su pre polaska na fakultet pročitali „Velikog Getsbija“, „Lovca u žitu“, „Klanicu 5“, verovatno i „Boju purpura“ i bar jedan od romana Toni Morison. Ali profesori engleskog jezika gotovo nikad ne zadaju učenicima da čitaju Pinčona. Čak i kratki roman „Objava broja 49“ se smatra previše zapetljanim da bi ga srednjoškolci razumeli. Istovremeno, on nastavlja da piše ambiciozne i snažne romane, one koji ne samo da beleže duh vremena već i, još od „Gravity’s Rainbow“, manjaju oblik samog pisanja.

Ono što je Džejms Džojs pokušao u „Uliksu“: „U njega sam ugradio toliko zagonetki i slagalica tako da će profesori vekovima raspravljati o tome šta sam hteo da kažem, i to je jedini način da se obezbedi nečija besmrtnost“, rekao je jednom o svom najvažnijem romanu – Pinčon je možda uspeo da postigne svojim načinom života.

I zato takav život deluje kao lavirint i uznemirujući je koliko i sami Pinčonovi romani. Svaki trač ili priča postaju zaplet koji treba pratiti, svaki znak njegovog postojanja – slika, snimak ili pojavljivanje na zabavi – trenutak je sukoba između piščeve potrage za umetničkim izvođenjem i potrebe čitalaca i kritičara da otkriju čoveka iza imena „Tomas Pinčon“. Pišući roman o preterorističkom Njujorku, u samom Njujorku, Pinčon možda pokušava da iskupi neprijateljsku javnost time što prikazuje trenutak kada se naša pažnja nepovratno pomerila sa prekomernog „dotkom“ sveta na sveprožimajući strah. Prepoznajući pažnju kao istovremeno snažnu i promenljivu stvar, nevidljivu, a ipak napadnu, možda Pinčon želi da je preusmeri, pre nego da je samo odbaci, na stvari koje su važne, sada i ovde, u Njujorku i dalje od njega.

Izvor: theatlantic.com