Veštačka inteligencija (AI) je jedna od vrhunskih tehnologija današnjice. Čak i ako se ovi alati koji rade sa ogromnim podacima i mašinskim učenjem koriste u samo nekoliko područja kao što je poslovanje sa nekretninama ili upravljanje događajima.

Ali koje su perspektive razvoja AI-ja? Koje evolucione faze možemo da očekujemo? Da li će vredni učenik postati superinteligencija koja prevazilazi svog gospodara?

Evolucija ljudi i mašina

Homo sapiens je razvio svoje veštine koje su osnov inteligencije i svesti kroz nekoliko miliona godina, koje zovemo evolucijom. Čak i ako mislimo ili bi voleli da verujemo u to, ljudi nisu krajnji proizvod evolucije.

To nam može pružiti malo poverenja u budućnost. Čak i ako nismo poslednja stanica, imamo priliku da ispunimo ulogu prirode i uz pomoć tehnologije, Homo sapiens može da se razvija dalje i da korača po stenovitom putu samo-evolucije. U tom napretku, pratiće ih spostveni duhovi, mašine i algoritmi, programi i sistemi koji imaju bilo kakvu vrstu inteligencije ili veštačke inteligencije (AI).

Drugi aspekt ovog procesa je to da će se posle nekog vremena AI moći da razvija samostalno, bez ljudi, i njen rast će biti eksponencijalan. Kao rezultat eksponencijalnog rasta, evolucija mašina će biti mnogo brža od evolucije čoveka, uprkos tome što su razvoj AI-a i Homo sapiens u stalnoj interakciji.

Ova interakcija je nazvana „Singularity feedback loop“, što znači da rastuća ljudska inteligencija pravi efikasniju tehnologiju, a tehnologija čini ljude inteligentnijima i tako dalje, sve dok Homo sapiens ne postane jedno sa tehnologijom. Čak i ako nekoliko zabrinutih naučnika poput Hawking-a tako tvrde, odnos između čoveka – mašine ne može da se definiše kao “ILI”, to je definitivno “I”. Posle određenog vremena, bez veštačkih dodataka i implanata koji bi podstakli našu telesnu i mentalnu aktivnost, biće sve teže pratiti AI na putu do superinteligencije.

Trebalo je 50 godina da AI procveta

Izraz “veštačka inteligencija” (AI) prvi put je upotrebljen 1956. godine na letnjoj konferenciji na univerzitetu Dartmouth u New Hampshire-u, kako bi definisao pravac nove discipline.

Ova era, kao i razvoj AI-a, je bila puna uspona i padova, promenjenih pravaca i velikih snova. Želeli su ponovo da definišu koncept inteligencije koja je jednaka ljudskoj i želeli su da se usredsrede na manje delove, poput učenja, gledanja, prepoznavanja govora, itd – umesto da se bave punim, velikim i futurističkim konceptom.

Stvari su se ubrzale u poslednjih 5-10 godina zahvaljujući akvizicijama, investicijama i razvojem infocom sveta.

Da bi započeli sa napretkom i razvili današnju AI, morali su drastično da podignu kapacitet računanja do beskonačnosti – što nije ekvivalent mašinama koji se pretvaraju u svest, da poseduju ogromne baze podataka i velike podatke koji omogućuju AI-u da uči. Bez njih, neuronske mreže neće moći da rešavaju zadatke na različitim nivoima i hijerarhijskim slojevima (dubinsko učenje) i sistemi neće moći da prave pretpostavke i odluke zasnovane na naučenim stvarima.

Nivo poboljšanja

Međutim, čini se da ni IBM-ov Watson ni Google-ov DeepMind, kao ni bilo koja druga AI vrhunske kategorije nemaju veštine koje su bitne za stvarnu inteligenciju. Uprkos tome što prepoznaju osnovna osećanja poput ljutnje, tuge i straha, oni nemaju sopstvena osećanja, niti mogu da osećaju.

Imaju manjak kreativnosti. Nakon puno učenja, mogu ponovo da stvore sliku u impresionističkom stilu, ali neće postati umetnici. Nedostaju im činjenice koje znaju trogodišnja deca.

Ne mogu da se sete stvari i ne mogu da koriste stečene informacije o temi u potpuno drugačijim područjima. Takođe, ne mogu da zaboravljaju čak i ako bi bilo potrebno smanjiti količinu sačuvanih podataka koji su nepotrebni. Oni rade izvrsno – čak i bolje od ljudi – ali samo u područjima gde ima mnoštvo računica i određenih zadataka koje treba obaviti.

Ove AI su slabe veštačke inteligencije, i predstavljaju prvi korak evolucije AI-a. Razlikujemo dve vrste.

Samo-reaktivna AI oseća svoju okolinu, situaciju i reaguje na te impulse. Ali nema predstavu o samom svetu, nema sećanja koja bi bila izvor odluka. Specijalizovane su na jednom području, poput Deep Blue (IBM) šahovskog programa koji je 1997. godine pobedio Kasparov-a ili DeepMindov AlphaGo koji je pobedio Leeja Sedol-a.

Ali šta bi AlphaGo uradio kada bi morao da igra iks oks?

AI sa ograničenim pamćenjem razmatra stvari i dodaje informacije svetskom modelu koji je ubačen u njih, i to im pomaže pri donošenju odluka i delovanju. Samovozeći automobili, Apple-ova Siri, Cortana i drugi digitalni asistenti i chatbot-i su na ovom nivou.

Šta će nam doneti bliska budućnost?

Prema predviđanjima, nastaviće se interakcija čoveka i mašina, interfejs mozak-računar će biti efikasniji, a računari kojima se može upravljati pomoću misli pojaviće se za 10 godina. Slaba i neuniverzalna AI koristiće se u sve više različitih područja. Uz to, DeepMind planira da napravi AI koja je slična mozgu glodara.

AI će biti dostupne u sve više i više prilagođenih aplikacija, biće više aplikacija za chat i pre ili kasnije, računari će razgovarati sa nama. Osim chatbot-a, digitalnih asistenata i chat aplikacija sa ogromnim i prepunim ekosistemom, moći ćemo detaljno da opišemo u pretrazi šta tražimo i ona će nas razumeti.

AI mnogo toga uči iz ljudske komunikacije. Obraća pažnju na ton, osećanja, vreme, vizuelni element i reči. U međuvremenu, programeri rade na univerzalnim standardima koji će omogućiti mašinama da komuniciraju jedne sa drugima.

Ali kada će AI optimizovati svoj kod? Kako mogu da se savršeno uklope, da imaju različite aspekte AI-a integrisane u sistem – poput vida, prepoznavanja govora, pokreta, itd.? Drugim rečima, kako možemo da napravimo sistem, univerzalnu AI koja ima sve sposobnosti ljudi?

Odgovori na ova pitanja stalno pristižu. Integracija dolazi lagano, u fazama. Zaista je važno da se dosadašnja dostignuća AI-a zasnivaju na velikim podacima, i da se stalno poboljšavaju i postižu iste rezultate, ali da koriste manje podataka.

Stoga, imaće sposobnost da pamte, ali i da zaboravljaju.

Univerzalna AI i superinteligencija

Univerzalna AI može da radi samostalno ili u timovima, sama ili kao deo zajedničkog sistema poput onoga koji imaju mravi i pčele u svojim kolonijama ili čak jato ptica.

Jedino pitanje je kada će evolucija AI-a doći do tačke kada će imati istu svest kao i ljudi?

Ovaj nivo predstavlja dva fiktivna tipa. Stvarni umovi razumeju misli, osećaje, motive i volju, koji utiču na ponašanje ljudi i dobri su za društvene interakcije, poput C-3PO-a ili R2D2-a.

AI sa punom svešću ima misli i planove o sebi. Znaju od čega se sastoje, imaju apstraktne sposobnosti, mogu da pretpostavljaju, osećaju i da dele svoja osećanja sa drugima, poput Eve u filmu Ex Machina.

Od univerzalne AI put je ravan i definisan do tehnološke singularnosti, inteligencije koja buja i nove AI koja je na višem nivou od ljudi. Imaginarna kriva će doći do tačke od koje će budućnost biti nepredviđena.

Prema teoriji singularnosti koja je u potpunosti zasnovana na izračunatim vrednostima, pod uticajem evolucije superinteligencije, nadljudske AI, tehnološki razvoj će promeniti stvarnost tako brzo i drastično da oni koji su živeli pre singularnosti to neće moći da shvate.

Oni to neće moći da shvate, baš kao što to ne mogu ni da predvide.

Univerzalni AI, superinteligencija i singularnost su u potpunosti podelile tehnološki i naučni svet. Neki tvrde da će se to dogoditi u prvoj polovini 21. veka, drugi kažu da će se to dogoditi za 50 do 200 godina, ili čak nikada.

Izvori: Inverse Probability, Top Bots, Difference.Wiki, PCWorld, SingularityHub