Danas iznosimo filozofsko i u potpunosti subjektivno razmišljanje o tome gde se čovečanstvo i tehnologija kreću i koliko daleko sve može da ode.

Možda ste i vi nekada uhvatili sebe kako razmišljate o sasvim trivijalnim stvarima. Meni se to poslednji put desilo dok sam uživao u porciji testenine carbonara. Prihvatio sam se obroka i zapitao šta bi sve bilo potrebno da sam napravim ceo taj obrok. Ne da sam ga skuvao, nego da sam ga doslovno napravim ni iz čega.

Pretpostavimo da imam sve što mi je potrebno, pšenicu, životinje, osnovne alate i sve dodatne potrepštine. Mislim da to ne bi bio jednostavan zadatak. Svakako, bio bi pravi izazov napraviti jestivu testeninu. Napraviti brašno, prikupiti jaja, znati pravu meru sastojaka, zamesiti testo, oblikovati ga, i na kraju skuvati. S obzirom na to da se radi o carbonari, potrebna mi je i krava koju moram da pomuzem, zatim prokuvam mleko, ali i sir koji treba da sazri. Šta mi je još potrebno? Slanina. Dakle, moram uzgajati svinju, a posle je i zaklati. Još uvek nisam siguran kako bih pronašao so.

Jelo je zaista jednostavno, ali znam da sam ne bih uspeo da ga napravim. ZAŠTO? Automatski sam se zapitao. Kao prvo, nemam dovoljno znanja i veština da napravim sve što je potrebno, a kao drugo, ne privlači me ideja utroška toliko vremena samo da bih obezbedio sastojke. Takođe, kada malo bolje razmislim, ljudi nikada nisu funkcionisali kao pojedinci, nikada nisu odabirali „single-player“ način igre. Postojali su kovači, mlinari, krojači, kuvari i brojni drugi stručnjaci i zanatlije, a dobra su se razmenjivala ili se njima trgovalo.

S obzirom na takve podele, ljudi nisu ni pokušavali da rade sve, nego samo ono u šta se najbolje razumeju. Možda sam upravo zato i nesposoban da napravim carbonaru.

Ovaj zaključak direktno uključuje još jednu tvrdnju. Ljudi imaju različite i specijalizovane poslove koji zahtevaju posebna znanja, a ona se stiču samo učenjem, vežbom i ulaganjem vremena. Svaka od spomenutih profesija morala je da zna kako funkcionišu različiti alati, i kako se pravilno koriste.

Vremenom su alati postajali sve raznovrsniji i napredniji, sa svakim složenijim alatom, mogao se proizvesti još složeniji. I to je ustvari osnova tehnološkog napretka. Kamene sekire su olakšale postupak sečenja drveta, pa se vatra mogla lakše održavati i biti snažnija, čime je omogućeno topljenje gvožđa, a onda i oblikovanje tog gvožđa i modernizacija sekire. Tada je postupak seče postao još lakši.

Dok majstor zanatlija poznaje sve postupke proizvodnje, radnici u manufakturama znaju samo jedan korak u proizvodnji, onaj za koji su zaduženi. Sa razvojem fabrika, radnici su se sve više udaljavali od konkretnog posla, a njihova zaduženja su se mahom odnosila na izradu i održavanje mašina za proizvodnju. I tu dolazimo do neverovatnog paradoksa, što se čovečanstvo više odvajalo od neposrednog rada na tehnologiji, to nam je tehnologija postajala neophodnija u svakodnevnom životu.

Znam da primer možda nije najkonkretniji, ali dovoljno dobro dočarava put udaljavanja čoveka od suštine. Znamo kako se radi na mašini za proizvodnju konca, ali ne znamo kako konac nastaje od čistog pamuka. Samo vidimo da sa jedne strane ulazi pamuk, a sa druge izlazi konac. U najboljem slučaju, pojedinci među nama znaju kako funkcionišu mašine, ali samo nekolicina nas zna kako da uradi taj zadatak isključivo ručnim radom. I to, verovatno samo u teoriji.

Evo još jednog dobrog primera koji sam čuo na predavanju. Uzmite 100 osoba, bilo kojih, nije važno da li su nobelovci ili sasvim prosečni ljudi, i zaključajte ih u jednu prostoriju. Dajte im sve materijale potrebne za pravljenje „sasvim jednostavnog“ mehanizma, recimo sata. Najverovatnije je da će svi umreti pre nego što reše zadatak. Zašto? Uglavnom zato što znanje stotine ljudi u današnje vreme ne bi bilo dovoljno da se napravi sat. Takav postupak zahteva više specijalista iz različitih područja. Čak i da se svi oni nađu u grupi od sto odabranih, trebalo bi im mnogo vremena da uspeju.

Toliko smo daleko napredovali, da više ne vidimo odakle smo krenuli. Čast izuzecima, ali većina nas ne zna da napravi peć za topljenje, ali svi osnovci napamet znaju Pitagorinu teoremu.

Iako je nesumnjivo da ovakav razvoj ima brojne prednosti, istovremeno skriva i potencijalne opasnosti. Trenutna situacija sa tehnologijom je veoma slična igri Jenga. Ako izvučete pločicu sa dna kule, sve će se urušiti. Zamislite samo šta bi se desilo da mesec dana ostanemo bez električne energije. Mnogi pacijenti u bolnicama bi umrli, berza bi doživela krah, baš kao i čitava svetska ekonomija. Ne bi bilo semafora, rasvete, računara, frižidera, spisak je zaista beskonačan. A to je samo jedna stvar.

I gde je uostalom kraj te „kule“? Ni jedna kula u Jengi ne može da se digne nebu pod oblake. Prema optimističnoj verziji, kraja nema, nastavićemo stazom kojom se već krećemo, a kada dođemo do kraja, čovečanstvo će nestati. Ako budemo imali sreće, Elon Musk će nas pretvoriti u vanzemaljsku rasu pre nego što globalno zagrevanje uništi našu planetu. Doduše, postoji mogućnost da ćemo završiti kao hrpa mozgova u bazenu, baš kao u Matrixu. Da li je to sledeće poglavlje u tehnološkom razvoju?

Međutim, pesimista u meni ne može da misli toliko pozitivno. Put tehnološkog razvoja protkan je opasnostima, a kao što je prethodni primer dočarao, dovoljna je jedna greška da se sve što smo gradili uruši kao kula od karata. Čak i da se to ne dogodi, na kraju bismo mogli da stradamo zbog sopstvene, ljudske prirode. U tom kontekstu, jedan segment Fermijevog paradoksa mogao bi da bude proročki.

Naime, prema Fermijevom paradoksu, sve naučne činjenice i teorije vode do pretpostavke da nismo sami u svemiru i da u njegovim bespućima postoji inteligentan život. Sa druge strane, ti „drugi“ nikada nisu stupili u kontakt sa nama i nemamo nikakvih dokaza da stvarno postoje.

Naravno, postoji i niz teorija koje pokušavaju da objasne Fermijev paradoks, a jedna od njih je veoma zanimljiva za našu temu, to je teorija o sudnjem danu. Prema tom mišljenju, posle određenog nivoa razvoja, svaka civilizacija će neminovno uništiti samu sebe. Ne zato što to želi, naravno. Na Wikipediji se spominju sledeći razlozi: nuklearni rat, biološko oružje ili slučajne epidemije, nanotehnološka katastrofa, opasni eksperimenti u području fizike, preterana naseljenost ili ekološka kriza.

S obzirom na naše ponašanje, svaki od navedenih scenarija lako je zamisliv. Imamo dovoljno nuklearnog oružja da sravnimo čitavu površinu Zemlje, ali sa svemirskom tehnologijom ne možemo baš da se pohvalimo. Pričamo o kolonizaciji svemira, a ne znamo kako da izgradimo bazu na Mesecu.

Dobra vest je da pobornici ove teorije ne veruju da je baš sve tako crno. Ako prevaziđemo naše autodestruktivne tendencije i iskoristimo tehnologiju u bolje svrhe, čovečanstvo bi moglo da živi milijardama godina.

Meni to ne bi teško palo, pomislio sam uz zadnji zalogaj carbonare, a onda se vratio na posao.