У години 1973, када је на  45-ој додели Оскара, најбољи филм био КУМ, када је  обављен  први разговор  мобилним телефоном , који је био тежи од  1 килограма, када се градила  пруга-  Београд – Бар и када су се на јединој телевизији, Телевизији Београд приказивале  популарне серије  „Камионџије“, „Позориште у кући“ и „Невен“,  мала група ентузијаста, предвођена Живомиром Јоковићем,  кренула је у авантуру да од мита о Пинокију створи једну живу радионицу  састављену од песника, сликара, музичара, редитеља ,глумаца…

Решила је да ствара маштовитији и срећнији свет.

Тако је у Београду отворено прво луткарско позориште,  названо „Пинокио“.

Познато, признато  и вољено у луткарском свету,   позориште „Пинокио“ је брзо постало и љубимац публике.  А деца се не дају обманути.  Само ако сте отвореног   срца пуног  љубави, можете  добити несебичан  аплауз  и  срећом  озарена  дечја  лица.

Кад се добар глас далеко  чује,  онда се многа   врата  сама  отварају.  За  све  ове  године  било  је  небројено много  гостовања  у  Европи,  Азији  и  Северној  Америци.

Ни  награде Пинокија нису  заобилазиле. Додељиване  су нам увек за све оне представе  које  су настајале уз недеље, месеце и године упорног рада.

Шта би Позориште лутака „Пинокио“ пожелело за рођендан? Да и даље деци буде омиљено  позориште у које ће  долазити се мамама и татама, који су, такође, некада,  били  Пинокијева публика, да се игра још много  дивних представа и да се утиче на   срећно детињство сваког детета у свету маште Позоришта „Пинокио“.

И као што за децу не постоји  време, тако ни за позориште „Пинокио“ нема старења.

И са својих 45 година,  још увек је исти:  млад  и  радостан.