Znate one situacije kada naletite na savet nekog eksperta, a reč je o nečemu što svakako radite zbog ugodnosti ili lenjosti, pa osetite samozadovoljstvo i pomislite: „O da, sve vreme znam šta radim“? Upravo to mi se dogodilo kada sam naišla na savet u predivnoj knjizi Sare Mekenzi „The Read-Aloud Family: Making Meaningful and Lasting Connections with Your Kids“ („Porodica koja čita naglas: Ostvarivanje značajnih i trajnih veza sa vašom decom“). Kako biste od čitanja naglas stvorili značajan porodični ritual, Mekenzijeva savetuje da bi trebalo da u svakoj prostoriji svog doma držite knjige.

Istraživanje pokazuje da deca koja žive u domovima gde ima mnogo knjiga imaju koristi od samog prisustva knjiga. Sama činjenica da su knjige tu ima dugoročno pozitivan efekat na našu decu – na način kako razmišljaju o svom domu, kako vide sebe i na ulogu koju knjige igraju u njihovim životima.

U našoj kući, dečje knjige su svuda, najviše zbog toga što je polica u sobi moje kćerke prepuna i nisam imala vremena da nađem bolje rešenje za skladištenje. Ali nakon čitanja knjige „Porodica koja čita naglas“, shvatila sam da svakako ne postoji razlog zašto bi knjige bile smeštene u samo jednom usamljenom uglu. Porodice koje vrednuju čitanje drže korpe sa knjigama svuda po kući – u dnevnoj sobi, pored vrata i, da, čak i u kupatilu.

Znam da bi vreme za priče trebalo da bude tokom celog dana – ne samo pet minuta pre spavanja vašeg deteta kada su svi premoreni i imaju listu stvari koje treba još da obave (i/ili serije na Netfliksu koje treba pogledati) pa se dogodi da „slučajno“ preskočite nekoliko stranica s vremena na vreme. Kada su vam knjige uvek u vidnom polju, podsećaće vas da ukradete još koji trenutak kako biste pročitali neku priču. U tekstu koji govori o tome kako je uspeo sebe da prevari i pročita više knjiga, Patrik Alan iz „Lajfhekera“ ističe da „postoje minuti koji se mogu iskoristiti skriveni u svakom ćošku i pukotini tokom dana“.

Zahvaljujući tome što su nam knjige svuda po kući, moja petogodišnjakinja ima običaj da se smesti na sofu i umesto da odmah počne da gleda televiziju, zapaziće neki naslov na stolu i upitati: „Mama, možeš li da mi pročitaš ovo?“ Kada je loše raspoložena, predložim joj: „Hajde da izađemo u dvorište i čitamo zajedno na ljuljašci“ (to je tehnika smirivanja koja uvek upali, kunem vam se). Kada recimo stignemo na trening plivanja deset minuta ranije, uzmemo neku od knjiga koje se nalaze na sedištu u autu i prelistamo je pre nego što uđemo unutra.

Nikada nismo koristili rasporede čitanja ili nešto slično – lično mi to deluje kao preveliki pritisak. Umesto toga, dozvolili smo knjigama da se preliju u svaki kutak naših života – bukvalno – i bez obzira da li je to bilo slučajno ili namerno, volim što su priče uvek oko nas.

Izvor: offspring.lifehacker.com
Prevod: Dragan Matković